Postavit ću sebi na hiljade pitanja koja će tražiti samo jedan odgovor. ZATO. Četiri slova i kraj. Jaka kao bedemi kule i grade najjači odgovor. Tu treba da stane svaki vid razmišljanja o tuđim problemima. A nekada i vlastitim. Prekida se nit između nas i ovog svijeta i počinjemo letjeti. Letimo visoko, bez cilja, bez putanje.
Tako večeras i ja želim da letim. Da se vinem nebu u oblake i da te posmatram. Svaki dan, sahat, ma svaki mogući trenutak bez tvog prisustva izaziva nelagodu. Neraspoloženje i čežnju. Mislim da bi ti to moje priznanje trebalo nešto značiti. Znam da hoće, ali ti to nećeš pokazati.
Kaznit ćeš me i ovu noć svojim odsustvom i bolnim kilometrima. Kucat će kazaljka na satu novi sehur bez tebe, novi iftar bez tvojih bistrih okica, tvoga divnog osmijeha.
“Sanjat ću dan da se ostvari san, neću se buditi i past će kamen sa srca mog, jer ćeš se vratiti.” Eto to mi trenutno pada na pamet. Nije tačno izrečeno kao što to u pjesmi pjesnik reče, ali ov je moje srce otkucalo note, a ruka ispisala slovima. I da, sanjat ću i čekati. Ponekad te viđati. A onda, kada jednog dana Uzvišeni ostvari naše snove, poletjet ću ti u zagrljaj, a ti ćeš obećati da me nikad nećeš pustiti.
Obećanje? Pristaješ li na to?
