Nestanak Srba i druge horor priče

U vapajima nad nestajanjem Srba, ekonomskom emigracijom i padom nataliteta otkriva se sama suština nacionalističke ideologije.

0
62
epa05660039 People stroll during a sunny December day at Ada Ciganlija Lake in Belgrade, Serbia, 04 December 2016. Meteorologists announced sunny but cold weather during next week in Serbia. EPA/KOCA SULEJMANOVIC

Piše: Tomislav Marković

Dramski pisac i akademik Dušan Kovačević nedavno je zavapio kako Srbi nestaju i upozorio “da će Srbi postati nacionalna manjina u Srbiji ukoliko se nastavi trend odlaska ljudi iz zemlje”. Nije emigracija u druge zemlje jedini razlog za nestanak Srba, već se, kako kaže Kovačević, selimo i “put neba”, tako da “u Srbiji svake godine nestane jedan manji grad od četrdeset do pedeset hiljada stanovnika”.

Nekada je Nebeska Srbija bila ideal nacionalistički orijentisane inteligencije, ali izgleda da joj je u međuvremenu opala vrednost akcija, pa se više i ne smatra integralnim delom teritorije Velike Srbije.

Nije Kovačević jedini koji oplakuje budući nestanak Srba, ta žalopojka je opšte mesto već tridesetak godina, još od Memoranduma SANU koji je proklamovao ugroženost kao osnovu nacionalnog identiteta.

Svako malo u medijima se pojave naslovi tipa “Demografski sunovrat: Srbi nestaju kao narod”, “Srbija izgubila 600.000 stanovnika” ili “Nestalo pola Beograda”. Ekspertkinja za probleme nataliteta mr. Biljana S. Spasić napisala je i knjigu “Zašto Srbi nestaju” u kojoj najavljuje da će Srbi za pet vekova biološki izumreti, a fondacija “Prijatelj Božji” snimila je film čiji naslov govori sve: “Srbi – narod koji nestaje”.

Spisak neprijatelja

Istoričar Čedomir Antić upozorio je da Srba ima sve manje i u regionu, a Kurir je svojevremeno pod naslovom “Zašto Srbi nestaju: 10 ubica našeg naroda” doneo i spisak neprijatelja krivih za katastrofalno demografsko stanje, među kojima se posebno izdvajaju fizički genocid nad Srbima, masovni abortusi, vekovne seobe, emancipacija žena koje bi da prave karijeru umesto da rađaju i egoizam mladih parova koji radije troše novac na uživanje nego na proširenje porodice. Kada je 2012. godine postao premijer, Ivica Dačić je najavio da će prioritet nove Vlade biti povećanje nataliteta u Srbiji.

Ovakvih primera ima na hiljade, zabrinutost nad sudbinom Srba postala je lajtmotiv javnog diskursa, a često ume da se pretvori i u unosno zanimanje. Kad čovek nakon nekoliko sati čitanja ovakvih alarmantnih napisa izađe na ulicu, začudi se kako Srbi uopšte još uvek postoje.

Ne samo da Srbi nisu nestali, već na prvi pogled deluje da ih je previše. U vozilima gradskog saobraćaja gužva da ne može da se diše, u pošti – krkljanac, u banci – red se otegao do ulaza, u marketu – jedva nekako dođeš do kase, a na ulici manevrišeš kao u slalomu da se ne bi sudario sa buljucima prolaznika.

Cinik bi rekao kako bi možda bilo dobro da Srbi malo nestanu, lakše bi se živelo, bar u prenapučenom Beogradu.

Natalitet i čarobni štapić

Šalu na stranu, opadanje nataliteta je karakteristika čitavog zapadnog sveta, ali niko od toga ne pravi apokaliptične scenarije. To samo znači da će biti viška radnih mesta, što se lako rešava – uvozom radne snage. A onda emigranti ili njihovi potomci vremenom postanu Nemci, Francuzi, Holanđani ili Šveđani.

Da je Srbija na njihovom mestu, to bi rešilo i problem brige za sudbinu srpstva. Selidbe trbuhom za kruhom takođe nisu ništa neobično, to je normalna istorijska pojava, ljudi su oduvek išli za boljim životom, kad god su bili u prilici. Nije to materijal od kojeg se mogu praviti katastrofična predviđanja, osim ako niste zadrti nacionalista.

Problem Srbije je što u njoj nema elementarnih uslova za pristojan život, pa ko god može beži u neke srećnije zemlje. Par stotina  hiljada mladih i obrazovanih ljudi napustilo je Srbiju, emigracija je kulminirala u vreme ratova devedesetih godina, ali se nije zaustavila do danas.

U međuvremenu se samo proširio spisak zanimanja, pa Srbiju ne napuštaju jedino lekari i inženjeri, već i majstori, građevinci i svi drugi koji mogu da nađu bolje plaćen posao u inostranstvu.

Za to su krivi sami žitelji Srbije koji su početkom devedesetih odustali od prosperiteta, razvoja i uključivanja u civilizacijske tokove, da bi se masovno opredelili za ratnu politiku Slobodana Miloševića.

“Ješćemo i korijenje ako treba, ali se nećemo odricati suvereniteta”, bilo je geslo koje je tada proklamovao sada zaboravljeni Branko Kostić. Oni koji su želeli malo bogatiju trpezu od korenja, napustili su pomahnitalu zemlju ogrezlu u žudnju za zločinom i pokoravanjem suseda. Ko bi im normalan zamerio na tom racionalnom izboru?

U maštarijama nacionalnih dušebrižnika povećanje nataliteta javlja se kao nekakav čarobni štapić koji će rešiti sve probleme. A ne pada im na pamet da bi se pukim rastom nataliteta samo povećao broj onih koji žele da napuste Srbiju.

Nacionalističko licemjerje

U vapajima nad nestajanjem Srba, ekonomskom emigracijom i padom nataliteta otkriva se sama suština nacionalističke ideologije. Nacionalista nikada ne vidi pojedinačno ljudsko biće, njegove želje, potrebe i ciljeve; njega takve trice ne zanimaju. Nacionalista uvek brine samo o kolektivu, kao da se taj kolektiv ne sastoji od pojedinačnih osoba.

Nestanak naroda nije nikakva tragedija, to je proces u kojem se pripadnici jedne nacije jednostavno pretope u pripadnike druge nacije, počnu da govore drugim jezikom i da baštine druge tradicije. Toliki su narodi nestali tokom istorije, Feničani, Asirci, antički Grci i Rimljani, pa šta im fali? Kulturno nasleđe starih Grka i Rimljana je i dan-danas življe od skoro cele kulturne proizvodnje u Srbiji, a i u mnogim drugim zemljama.

Prava tragedija je nestanak svakog pojedinca, odnosno njegova smrt, i to je ono sa čime nacionalista ne može da se suoči. Svako ljudsko biće je čitav jedan neponovljivi svet kakvog nikad nije bilo na kugli zemaljskog, niti će takvog ikada više biti.

Kao što kaže Emil Sioran u “Kratkom pregledu raspadanja”: “Univerzum počinje i završava se sa svakom jedinkom, svejedno da li je to Šekspir, Janko ili Marko”.

U Srbiji se oplakuje budući nestanak Srba, nekakva apstrakcija koja će se možda desiti kroz određeni broj vekova, a niko suzu da pusti nad konkretnim ljudima sa imenom i prezimenom nestalim u skorašnjim ratovima, i to zaslugom srpskog nacionalizma.

Nariče se nad nerođenim bebema, ali se prećutkuju i poriču ubistva dece kojima su srpske snage uskratile pravo na život. Kuka se nad mladim ljudima koji odlaze u inostranstvo u potrazi za životom dostojnim čoveka, a ništa se ne čini da se u Srbiji poboljšaju životni uslovi, pa da ljudi sami požele da ostanu u zemlji u kojoj su se rodili.

Licemerstvu nacionalizma nikad kraja, a famozni “nestanak Srba” je samo još jedna horor priča za plašenje male dece. Te priče strave deci će ipak biti od koristi – kad porastu i napuste Srbiju bar će znati od čega su tačno pobegla.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

nekretnine_mostar

OSTAVITI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here