Mihajlo Pupin

0

Mihajlo Idvorski Pupin je jedan od najznačajnijih srpskih naučnika i pronalazača. Rođen je 9. oktobra 1854. godine u Idvoru, naselju u Južnobanatskom okrugu, a preminuo je 12. marta 1935. godine u Njujorku. Kada je otišao u Ameriku, dodao je nadimak Idvorski da ga podseća na rodni grad i da istakne njegovo poreklo.

Pupinovi roditelji su se zvali Olimpijada i Konstantin, a imao je još četvoro braće i pet sestara. Oni su se bavili zemljoradnjom, te iako nepismeni, savetovali su ga da uči i da stiče znanje koje će ga voditi kroz život.

Završio je srpsku pravoslavnu osnovnu školu u Idvoru i nemačku osnovnu školu u Perlezu, naselju grada Zrenjanina. U početku nije bio naročito dobar učenik, ali vremenom se značajno popravio.

1869. godine je upisao gimnaziju u Pančevu gde je, zbog dobrih profesora, zavoleo prirodne nauke. Leti je sa drugovima čuvao goveda na pašnjacima, a noću je posmatrao zvezde što će postati osnova njegovih otkrića vezanih za telefoniju na velikim udaljenostima.

Pošto se isticao kao vredan i talentovan učenik, uz pomoć sveštenika Vase Živkovića i nastavnika Kosa, dobio je stipendiju. Bio je član pokreta Omladina srpska koja se sukobila sa nemačkom policijom. Zbog toga je 1872. godine otišao u Prag gde je nastavio šesti razred i prvi semestar sedmog razreda. Do Pešte je išao brodom, a od Budimpešte do Praga vozom. U školi je imao problema sa nemačkim studentima koji su bili neprijatni prema Srbima.

1874. godine je preminuo otac Konstantin, a Pupin je odlučio da zbog finansija prekine školovanje. Prodao je svoje knjige i odelo, a od zarađenog novca je kupio brodsku kartu od Hamburga do Njujorka. Putovao je 14 dana i 13 noći, a iskrcao se u Kasl Gardenu sa svega pet centi u džepu koje je potrošio na pitu sa šljivama. Uprkos teškom položaju, bio je odlučan u svojoj nameri da uspe.

Prvi posao je našao u Filadelfiji gde je čuvao stoku. Uspeo je da uštedi neki dolar, a zimi je u Njujorku ubacivao ugalj u podrume. Sledeće godine se, uz drugarevu pomoć, zaposlio kao ložač parnih kotlova. Uporedo je učio engleski, grčki i latinski jezik u Kuperovoj biblioteci i upisao se u Kuperovu večernju školu. Najviše interesovanja je pokazao za elektricitet, a od literature je preferirao biografije uspešnih ljudi. U školi se pokazao kao dobar matematičar, a na poslu je napredovao u redovnog službenika.

1879. godine je položio prijemni ispit na Kolumbija koledžu u Njujorku. Zbog odličnog uspeha nije plaćao školarinu, a preživljavao je tako što je držao privatne časove i radio teške fizičke poslove. U prvoj godini je postigao dobre rezultate iz matematike i grčkog jezika zbog čega je dobio dve nagrade od 100 dolara.

Vodio je zdrav život, pravilno se hranio, trenirao je i izbegavao alkohol i duvan. Profesori, pa i predsednik koledža Bernard, su u njemu prepoznali potencijal koji bi trebalo iskoristiti.

1883. godine je završio redovne studije, dobio je diplomu Kolumbija univerziteta i stipendiju u iznosu od 500 dolara godišnje. Postao je američki državljanin, a novac je iskoristio da poseti majku koju nije video 11 godina.

Naredne dve godine se školovao na Univerzitetu Kembridž u Ujedinjenom Kraljevstvu. Odlični rezultati iz matematike i fizike su mu doneli stipendiju koja mu je to omogućila.

1885. godine je na univerzitetu u Berlinu započeo studije eksperimentalne fizike kod profesora Henriha fon Helmholca, jednog od najznačajnijih naučnika 19. veka, koji mu je bio mentor. Kod čuvenog naučnika Kirhofa je pohađao predavanja o teoriji elektriciteta i magnetizma i pod njegovim rukovodstvom je izvodio praktične radove u laboratoriji.

1889. godine je odbranio doktorsku disertaciju iz fizičke hemije na temu „Osmotski pritisak i njegov odnos prema slobodnoj energiji“. Iste godine je postao nastavnik na Univerzitetu Kolumbija i tu je radio narednih 40 godina.

1892. godine je izučavao električnu rezonancu i pronašao je električno strujno kolo koje se primenjivalo u radio-vezama. Ovaj patent je prodao kompaniji Markoni.

1894. godine je objavio dva patenta: Aparat za telegrafske i telefonske prenose i Transformator za telegrafske, telefonske ili druge električne sisteme.

1896. godine Pupin je otkrio sekundarne rendgentske radijacije i razvio je brzu metodu rendgentskog snimanja koja se još uvek primenjuje. Tada je nastao i njegov najznačajniji pronalazak koji je poznat pod nazivom „Pupinova teorija“. Uspeo je da otkloni glavnu smetnju prenosa signala na dužim rastojanjima koja se manifestovala u vidu šuma tako što je postavio indukovane kalemove na određenim rastojanjima. Kalemovi su, u njegovu čast, nazvani Pupinovi kalemovi, a uključivanje u liniju pupinizacija. Od Nacionalnog instituta za društvene nauke je dobio zlatnu medalju.

1899. godine je razvio teoriju veštačkih linija i prvi je napravio indukcioni motor sa većom brzinom od sinhrone.

1900. godine je objavio četiri patenta: Tehnika razvođenja električne energije pomoću naizmeničnih struja, Električni prenos pomoću rezonantnih strujnih kola, Tehnika smanjenja slabljenja električnih talasa i aparati za to i Metod smanjenja slabljenja električnih talasa i aparati za to.

1901. godine telefonske kompanije Bel, Simens i Halske su kupile pravo da koriste Pupinov patent koji ga je učinio slavnim. Postao je redovan profesor teorijske elektrotehnike na Univerzitetu Kolumbija i nastavio je da izučava elektromagnetne fenomene.

1902. godine je dobio medalju Eliot Kreason Instituta Frenklin. Objavio je tri patenta: Mašina za namotavanje, Višestruka telegrafija i Proizvođenje asimetričnih struja pomoću simetričnog elektromotornog procesa.

1904. godine je postao doktor nauka na Univerzitetu Kolumbija. Patentirao je: Bežično prenošenje električnih signala i Aparat za smanjenje slabljenja električnih talasa.

1909. godine je osnovao organizaciju koja je okupljala i pomagala Srbe u dijaspori.

1912. godine Kraljevina Srbija ga je imenovala za počasnog konzula u SAD-u. Na ovoj funkciji je bio narednih osam godina. Doprineo je uspostavljanju društvenih odnosa između Kraljevine Srbije i Sjedinjenih Američkih Država.

1914. godine je osnovao „Fond Pijade Aleksić-Pupin“ u znak zahvalnosti majci. Sredstva su bila namenjena za školovanje dece, a jednom godišnje su dodeljivane stipendije. „Fond Mihajla Pupina“ je pomagao školovanje omladine i nagrađivao je za uspehe postignute u oblasti poljoprivrede. Idvor je dobio čitaonicu, finansirala se elektrifikacija i izgradnja vodovoda. Osnovao je patriotsku organizaciju Srpska narodna odbrana koja je okupljala dobrovoljce za ratne operacije u domovini. Isporučivao je hranu Srbima i pomagao je žrtvama. Nabavljao je lekove, odeću i smeštaj za ratnu siročad.

1915. godine je postao počasni doktor nauka na Univerzitetu Džons Hopkins.

1916. godine mu je uručena Herbertova nagrada Francuske akademije.

1917. godine, kada su Sjedinjene Američke Države ušle u Prvi svetski rat, Pupin je istraživao tehnike otkrivanja podmornica. Zbog toga mu je predsednik Voren Gamalijel Harding dao posebnu zahvalnicu. Bio je član Državnog saveta za istraživanja, Državnog savetodavnog odbora za vazduhoplovstvo i predsednik instituta radio inženjera.

1919. godine je dobio Edisonovu medalju američkog instituta inženjera elektrotehnike. Dva meseca je bio u Parizu na Pariskoj mirovnoj konferenciji gde se odlučivalo o granicama Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

1920. godine je objavio patente: Prenošenje električnih talasa i Antena sa raspodeljenim pozitivnim otporom.

1921. godine je proglašen za počasnog građanina Zrenjanina. Patentirao je: Zvučni generator i Višestruku antenu za prenošenje električnih talasa.

1922. godine je objavio tri patenta: Selektivna impedancija koja se suprotstavlja primljenim električnim oscilacijama, Radioprijemni sistem visoke selektivnosti i Talasni provodnik.

1923. godine je napisao autobiografiju na engleskom jeziku „From immigrant to inventor“, a šest godina kasnije ju je objavio na srpskom jeziku pod nazivom „Sa pašnjaka do naučenjaka“. Patentirao je: Aparat za selektivno pojačavanje, Aperiodični pilotni provodnik, Selektivni aparat za pojačavanje, Električno podešavanje i Radiofonski prijemnik.

1924. godine je postao doktor nauka na Prinston univerzitetu, počasni doktor nauka na Njujork univerzitetu i na Mulenberg koledžu. Dobio je počasnu medalju Američkog Radio instituta i instituta društvenih nauka. Za autobiografiju mu je uručena Pulicerova nagrada.

1925. godine je dobio titule doktora inženjerstva u školi primenjenih nauka, doktora nauka na Džordž Vašington univerzitet i na Union koledžu.

U periodu između 1925. i 1926. godine je postao predsednik Američkog instituta inženjera elektrotehnike, predsednik Američkog društva za unapređenje nauke, Predsednik Njujorške akademije nauka, član Francuske akademije nauka i član Srpske akademije nauka.

1926. godine je dobio titulu doktora nauka na Rudžers univerzitetu, zatim počasnog doktora nauka na Marijeta koledžu, na Univerzitetu Kalifornija, na Delaver univerzitetu i na Kenjon Koledžu.

1927. godine je postao doktor nauka na Braun univerzitetu i na Ročester univerzitetu. Na Univerzitetu Kolumbija je sagrađena zgrada Odseka za fiziku čiji je naziv Pupinova laboratorija. Tu je Harold C. Ureu otkrio teški vodonik za šta je dobio Nobelovu nagradu. Objavio je knjigu „Nova reformacija: od fizičke do duhovne stvarnosti.“

1928. godine je proglašen za počasnog doktora nauka na Midlburi koledžu. Dobio je nagradu Džordža Vašingtona zapadnog udruženja inženjera.

1929. godine je postao doktor nauka na Univerzitetu u Beogradu i na Univerzitetu u Pragu, kao i nosilac jugoslovenskog i čehoslovačkog odlikovanja Beli orao Prvog Reda.

1930. godine je objavio knjigu „Romansa o mašini“.

1931. godine je dobio medalju Džona Frica četiri američka nacionalna udruženja inženjera elektrotehnike.

1946. godine je osnovan Institut Mihajlo Pupin u Beogradu. Manji krater na Mesecu je nazvan njegovim imenom i snimljen je film na osnovu podataka iz autobiografije. Od 1958. godine Medalja Mihajla Pupina se dodeljuje za doprinos nacionalnim interesima Amerike.

Lični život

1888. godine Pupin se oženio Amerikankom Sarom Katarinom Džekson iz Njujorka. Imali su ćerku Varvaru, a brak je trajao osam godina jer je Sara umrla od upale pluća. Preminuo je 12. marta 1935. godine, a sahranjen je na groblju Vudlaun u Bronksu.

Citati

Neke od naučnikovih mudrih misli su:

  • „Za mladog čoveka uopšte nije nesreća biti bez novaca, ako se odlučio da sam sebi krči put samostalnom životu, pod uslovom da u sebi ima dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima će se sukobiti.“
  • „Neuspeh je predah za buduću pobedu.“
  • „Ništa ne čini čoveka tako srećnim kao pošteno uverenje da je dao sve od sebe.“
  • „Kada ljubav prema otadžbini zamre, tada i država mora umreti.“
  • „Mnoge pronalazače i naučnike uništilo je to što su poverovali da su “nadljudi“.
  • „Vera bez uverenja je kuća sagrađena od peska.“

 

 

 

OSTAVITI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here