KULA

0

 

– Lazare, crni sine!
U toj rečenici zatvorena je cela ta kula, sa igrama, doživljajima i
iskustvima njegovih dečačkih godina. Tim rečima dočekivala ga je majka,
kad bi se, posle dugih i raznovrsnih igara u kuli, vraćao kući, gde su ga, uz
ohladneo ručak, čekale uvek majčine grdnje a ponekad i očeve batine.
Kulom su dečaci zvali staru tursku barutanu, sazidanu nekad u vlažnoj
udolini na kraj varoši. U to vreme ona je bila već odavno napuštena, sva u
ruševinama, zarasla spolja i iznutra u šiprag i korov. Okrugla grañevina bila
je opasana dvostrukim kamenim zidom. Vetrovi, kiše, snegovi, ljudi i
životinje uništavali su i raznosili sve što nije od kamena, pa i ti kameni
zidovi osipali su se i nestajali, samo teže i sporije. Krov je u sredini odavno
provaljen i sve se više ruši. Ostala je samo još pokoja hrastova greda
užlebljena u same zidove koji su sačinjavali dva koncentrična kruga. Izmeñu
tih zidova razmak nije bio ni dva puna koraka. A središnja prostorija, koju su
oba zida obuhvatala i u kojoj su nekad ležali barut i municija, bila je sada
zakrčena gomilom polomljenog crepa i drveta. Iz tog krša klijala je divlja
trava i rastao čkalj i repuh. U visini se, mesto krova, videlo svetio nebo.
Nešto od srušenog krova zadržalo se samo po ivici kule, iznad onog uskog
kružnog hodnika izmeñu dva zida; zbog toga je u njemu i usred dana vladala
polutama, a mestimično i potpun mrak, u kome su se gnezdili slepi miševi.
Nešto svetlije bilo je samo u blizini ulaza koji je zjapio otvoren, jer su oba
krila velike drvene kapije davno nestala. Tako je u kulu ulazila stoka, čobani
u njoj ložili vatru, a za proletnjih i letnjih meseci služila je kao stalno
igralište gradskoj deci.
U toj sumračnoj kuli, u kojoj je sve bilo trošno i ruševno, memljivo i
nečisto, klizavo od vlage, mahovine i blede trave koja ne viña sunca, dečaci
su provodili duge, svetle i lepe sate, doživljavajući samo retko i tamne
trenutke koje i najlepša igra ponekad donosi. I Lazar uvek sa njima. Za njega
se vreme od ranog proleća do kasne jeseni delilo na dva jednaka dela. Na
jednoj strani varoš sa grañanima i čaršijom, sa školom, kućom i porodicom,
a na drugoj – kula. Ceo život onog prvog sveta bio je njemu i njegovim
drugovima dosadan, izgledao nevažan i nestvaran, a pravi, glavni, istinski
svet, – bila je kula sa igrom i doživljajima koje samo igra daje, i samo u
detinjstvu, u doba kad se živi životom svojih želja i tako doživljuje sve što se
želi. A najdublje dečačke želje, nošene maštom i nezadržljivim snagama tela
koje se razvija i raste, biraju često za svoje poprište zabačena, napuštena
mesta i ruševine.
Ponajčešće su se igrali rata, podeljeni na Srbe i Turke, ili prosto na naše
i vaše, naoružani drvenim mačevima, i štitovima i šlemovima od lima i
kartona. Jedna, vojska bi se ispela na ivicu zida i tu se utvrdila i sakrila pod
iskrzanim ostacima krova, a druga bi nastojala da otkrije neprijatelja, da se
uspuže uza zid i svojom vikom “izbaci” skrivenog protivnika iz njegovog
položaja. A kad bi im to pošlo za rukom, onda bi svi zajedno poskakali u
kulu i tu se nastavljala borba, koja je u stvari bila bučna jurnjava po
mračnom, uskom hodniku izmeñu dva zida koji uokrug opasuju kulu.
U bojevima dečaci su napadali i branili se vikom i trkom, manevarskim
opkoljavanjem i ubijanjem koje nije bolelo. Stvarni sudari i udarci bili su
izuzetak i retkost. Pa ipak, po takvom jednom izuzetku Lazar je i pamtio
svoje ratovanje u kuli, i samo po njemu.
To sećanje on neće moći, čini mu se, potpuno izbrisati dok god nosi
svoje dve ruke i deset prstiju na njima. U jednom takvom boju njegovi su
hteli da prevare i iznenade neprijatelja, i da ga napadnu s boka. Oni su, malo
podalje od protivničkog položaja, na mračnom mestu koje je izgledalo
nebranjeno, počeli da se penju uza zid. Lazara su isturili meñu prve. S
naporom se hvatao za malo jače ispupčena mesta u zidu, i uzdržana daha
napredovao polako. A kad je stigao na vrh i uhvatio se sa obe ruke za gredu
na ivici zida, odjednom je iskrsnuo dotle pritajen neprijateljski vojnik i stao
da izmahuje i mlati drvenim mačem. Onako iznenañen i zbunjen, i sam
uplašen, u polutami, on nije mogao ni da odmeri udarce ni da jasno vidi
mesto po kom bije. Tako je nekoliko puta uzastopce udario Lazara po
grčevito stegnutim prstima, udario ga teško i dušmanski kako se nikad ne
udara u ovim njihovim bojevima, u kojima su zanos i slava zaistinski, a
udarci blagi i simbolični.
I, to je bolelo, bolelo strahovito, iznad svakog očekivanja. Neslućeno,
neshvatljivo ognjeno polje bola otvaralo se pred Lazarom i u tom ognju u
tren oka su izgorele sve reči i svi pojmovi sa kojima je dosad živeo i sa
kojima je malopre veselo krenuo u divnu i bezazlenu bitku. Taj plamen, koji
je, polazeći od prsta, obuhvatio celo njegovo telo – to je rat; a taj nevidljivi
što bije bez prestanka i milosrña – to je neprijatelj. Pravi rat i pravi neprijatelj.
U tom naglom otkriću bila je veća i teža polovina njegovog bola.
Iznenañen, prevaren, zgañen, urlao je iz svega grla, bacakao se i grčio kao
crv, ali nije imao snage da se jednim pokretom tela vine na zid, ni smelosti
da pusti gredu i padne sa visine dole, na oštro i ljigavo kamenje. To je rat, sa
ranama, bolom i, valjda, umiranjem.
Spasili su ga drugovi koji su stigli da se uspnu i oteraju neprijateljskog
vojnika, a njega da izvuku na zid.
Posle je sedeo kraj potoka, koji protiče pored kule, i ćutke dugo kvasio
natekle prste u hladnoj vodi, čudeći se da je živ i čitav prošao kroz onaj
oganj što se zove rat, da još diše i gleda oko sebe. A disao je teško i gledao
mutno.
Bilo je i drugih iskušenja i saznanja.
Lako je bilo jurišati uskim, mračnim prostorom izmeñu dva zida, uz
zaglušnu ratničku viku i njen višestruki odjek, mašući drvenom sabljom u
desnoj ruci i visoko držeći zamišljeni barjak u levoj. Oko tebe “tvoji” a
negde pred tobom još nevidljiva protivnička vojska, i ona sastavljena od
drugova koji su kao i ti: vole igru, ali redovno niti daju niti primaju istinske
udarce. Od zanosa ne znaš gdje nogama staješ na zemlju. Sve je to i veselo i
lako. Ali teško je bilo sam proći tim istim mračnim krugom, bez pratnje, bez
trke i urnebesa. Lazar je i to probao.
Jednog dana kad nikog živa još nije bilo kraj kule, stegnuo je zube i
krenuo. Ispočetka, dok je još dopirala svetlost od vrata, išao je mirno, ali čim
je ušao u zavijutak, gde je bilo gotovo sasvim mračno, hrabrost ga je
napustila. Izgledalo mu je da se odjednom i bez prelaza našao u tuñem,
opasnom svetu, da je već odavno daleko od svega što mu je blisko i poznato.
I nehotice je počeo da trči. Već sa prvim koracima njegov trk se pretvorio u
bežanje. Bežao je napred. Ni sablje ni barjaka, ni drugova oko njega, ni
stvarnog “neprijatelja” pred njim, samo tama, zidovi i teskoba, zadah
svakojakog izmeta, truleža i vlage, i – strah, bezrazložni, svemoćni strah,
koji ga zasipa hladnom jezom po leñima. Javljalo se i kajanje, i prekori
samom sebi što je krenuo na taj ludi i nepotrebni put. Posrtao je i oklizivao
se, udarao laktovima levo i desno od zidove, ali je trčao dalje. Taj mračni
kružni hodnik, koji je toliko puta prešao sa drugovima, sad mu je izgledao
strahovit i beskonačan. Imao je potrebu da vikne, ne bi li uplašio svoj strah,
ili, možda, dozvao nekog od drugova. I počeo je da doziva u pomoć, ali je i
sam osećao da njegov glas (ako glasa ima!) niko neće čuti. Trčao je ipak
dalje, zaboravljajući trenutak i mesto ulaska u tamu i pitajući se jednako da
li taj hodnik ima još onaj isti poznati, savršeni i blagosloveni oblik pravilnog
kruga u kom svaki korak napred mora da vodi ka polaznoj tački, ka izlazu,
ili se, kako mu njegov strah stalno došaptava, odjednom pretvorio u neke
bezumno isprepletene krivine i spirale koje i nemaju kraja ni ishoda i u
kojima ga negde čeka sigurna, grozna smrt od straha, iscrpenosti i beznaña.
Sve to nije trajalo više od dva-tri minuta, ali je izgledalo kao
nepodnošljiva večnost. Lazar nije odmah poverovao svojim očima kad se
pred njim nejasno zabelela, prvo kao nada a zatim kao izvesnost, mutna
svetlost dana, koja je nadirala kroz uvek otvorena vrata na kuli. Uhvatio se
za kameniti dovratnik kao za spasonosnu obalu, a zatim se spustio na izlizan
prag, da odahne i da se pribere. Srećom, nikog još nije bilo tu. Teško dišući i
jednako podrhtavajući, pitao se šta je to sa njim bilo. Čega se uplaši i pred
čim je bežao? Zašto je uopšte preduzimao tu “probu”? Nije nalazio
odgovora, a nije ga dugo ni tražio. Glavno je da mračni krug nije bez kraja.
Divno je da, posle svega, sedi opet tu, na svetlosti i poznatom mestu. Nije
mu žao što se “oprobao”, iako oseća da ispit nije sjajno položio, ali je
siguran da probu ne bi nikad više ponovio. Isto kao što je rešen da o svemu
ovom nipošto ne govori. Nikad, nikom, ništa!
I još nešto.
Jednom, dok su se u kružnom hodniku, nedaleko od izlaznih vrata,
nešto prepirali posle zamorne igre, u polutami neočekivano je iskrsla svetla
glava jedne devojčice. Neki su je poznali i zovnuli po imenu. Zvala se
Smiljka. Kuća joj je bila sirotinjska, na periferiji grada a blizu kule.
Oklevajući, učinila je još nekoliko koraka prema dečacima, i stala. U ruci je
držala prut.
U igrama u kuli i oko nje nisu nikad učestvovale devojčice. Sad se u
vlažnom sumraku meñu zidovima pojavila ova Smiljka kao stvorenje sa
drugog sveta. Nepomična, ona je više neodlučno nego uplašeno prelazila
preko njih pogledom svojih velikih plavih očiju. Moglo joj je biti sedamosam
godina, ali je bila snažna u otešnjaloj i izbledeloj haljinici koja je pri
dnu iskrzana. Čvrsto je stajala na bosim, izgrebanim i preplanulim nogama
koje su bile punačke i teške, kao noge u mladog šteneta. Promrmljala je
nekoliko reči iz kojih se moglo razabrati da traži izgubljenu kozu.
Ne zna se dokle bi svi stajali tako zbunjeni i nepomični da najstariji i
najsnažniji meñu dečacima, neki ðorñije, nije odlučnim pokretom prokrčio
sebi put i ustremio se na devojčicu kao kobac na pile. Ali kad je bio pored
nje, zaustavio se odjednom.
– A zašto si izgubila?
Govorio je neprirodnim glasom i otezao slogove, zbunjen, ne znajući
pravo šta treba da kaže ili učini. Da bi prikrio zabunu, povisio je glas i
pooštrio ton.
– Zašto? Gdje ti je koza? A!
To je zvučalo i neprijatno i lažno. Izgledalo je kao da mu se reči lepe
jedna za drugu. Bilo je očigledno da njemu nije ni do koze ni do gubitka.
Jače od njegovog izmenjenog i odjednom promuklog glasa osećala se tišina
koju je polutama pojačavala.
U toj mučnoj tišini, oborenih očiju, devojčica je šarala prutom po
zemlji. Tada je ðorñije nesigurno pružio desnu ruku put njenog plavog
temena. Sve su oči bile uprte u njega. Lazar je osećao kako mu srce bije
jako. Mislio je živo, ali mutno i neodreñeno. U stvari, on se samo sa strahom
pitao šta će to sada biti. Hoće li je udariti ili pomilovati? I kako? Ili će se
desiti ono nešto – on sam ne zna šta! – što se, po njegovom nejasnom saznanju,
dešava izmeñu žena i muškaraca, a čemu on ne zna imena i ne sme i
ne ume da zamisli oblik. Činilo mu se da je rešenje svih tih pitanja kod
ðorñija, kojeg nikad nije voleo, koji mu je i sada odvratan, ali koji mu
odjednom izgleda i veći i mnogo stariji, nekako uzvišen, dostojan i žaljenja i
divljenja. Devojčica je, bez straha i uzbuñenja, šarala prutom po zemlji, kao
da mirno i ravnodušno čeka odluku.
Tešku i nepriličnu tišinu od iščekivanja, oklevanja i strepnje razbio je
uzbuñen glas žene koju nisu još videli, ali koja im se približavala izmeñu
zavojitih zidova, dozivajući jednako Smiljku po imenu. Već u idućem trenu
pred njih je izbila majka plave devojčice, mršava i uzbuñena žena zasukanih
rukava. Ona je tražila i devojčicu i kozu. Odmah je raspršila dečake i jurnula
na dete.
– Zar se tu čuvaju koze, nesrećo nesretna! – ženin glas je jako
podrhtavao. (Od gneva? Od radosti? Lazar to nije mogao da razabere.)
Uhvatila je silovito devojčiču za ruku i povukla je izlazu, a iz druge joj
otela prut i njime pripretila dečacima, koji su se, postiñeni i uplašeni,
razbežali na obe strane uskog hodnika. Jedini je ðorñije odstupio polako,
kao da se teško budi, i mrmljajući nešto nerazumljivo.
I taj kratki i nejasni prizor pamtio je Lazar još dugo, isto kao i one
bolne udarce po prstima, kao i ono izbezumljeno trčanje kroz tamni hodnik.

* * *
Stara kula tamo u gradu Lazarevog detinjstva srušena je odavno do
kraja i sravnjena sa zemljom; na njenom mestu zeleni se gradski park sa
stazama, klupama i već visokim drvećem; mnogi doživljaji vezani za nju
izbledeli su s godinama prilično. Samo pokatkad iskrsne i oživi pojedini
prizor koji se, upravo po onom što je u njemu bilo neizrečeno i neshvatljivo,
zadržao negde u pamćenju. I to biva retko, i uvek ćudljivo i neredovno, bez
veze sa njegovim životom zrelog čoveka. Nekad u snu, nekad u muzici, a
ponekad usred bela dana, u trenucima kad se nalazi, bar naizgled,
podjednako daleko i od sna i od muzike.

OSTAVITI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here